Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
углавном се трудимо да пишемо кад се већ тастатуре фатамо онечем.оничем ретко ко оће да саставља, јер шта ниочем може да се и напише. Ниш' баш, у већини се случајева размишља. међутим у мањини случајева није да немош назрети тему, мислим, тко покуша да и оничем нешто изконбинуе. . . имам једног шетног познаника неког Тресиглавића, пензоса, психијатра, незнатега, са овдашње променаде нуз медитерана, кои редовно предвече луфтира својега канаринца Кљуцка у кавезу подмишком. Обоица смо у прелазним годинама ка ничем па се спонтано набасасмо упролазу. загледамо наиме наше исписнице, додамо им -30 леета па оњима таквим потом коментаришемо онако мушки, прецизније, никако, више је то трућ уз динамично корачање ради периферне циркулацие, јер уоној унутрашњој се већ што се имало забетонирало, тромбови се нагомилали на кривинама капиларним па ајд да то разбијемо, ковелимо углас јер кад којим срећним случајем угледам примера ради новчић, испао не-пажљивом неком, па се алав сагнем да га покупим, потом свитци у очима само шљаште док у ушесима изнутра пуцкета, те на моменат ко лака несвестица оће да ме баци у благонаклоно наручје некој од случајних пролазница, умимоходу, онако безвезе, но неби отом. неко вече сусретох га наново каже да је једва чекао да се наиђемо да ми нешто не баш важно али занимљиво данеповерујем исприповеда, ал ево у моменту заборавио. зна да је била у питању тема о духу људском који тражи начин помоћу којега ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари, јер ако то не учини, јадан, нужно ће заћи у зачарани круг супротности, противуречности и антиномија, које су, даље закључујући, производ језичких замки и замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек покуша да разуме свет окосебе, само кад је таман исконструисао увод у приповетку мени намењену да ми је презентира кад се сретнемо,1 балавац на оној даски за одгуривање ногом у пролазу му указао - матори, шлиц ти је откопчан и док се нагнуо да напипа ципзара уочио је да је у тренерци без шлица наравски, а беспризорни већ отперјао натој летви на точковима или како се већ каже, а реко би му вели да није коректно, но се при-сетио да је и он волео да старе, док је био момчић, има томе, зај ебе блиц шалом, па што неби и њега други, резонује, јер све се у животу плаћа и утом .. заборавио бит приче коју ми је желео саопштити. - штета, вели, није била оничем чија последица свемир у равнотежи одржава,али вределаје, сетићу се други дан, наглашава - ма пусти не оптерећуј се причаћемо онечем другом јер кад год нешто о нечем заборавиш сетићеш се нечега оничем што је вредно претрести а ниси ни мислијо - управу си ти јер из тих напрви поглед ниочем темама још како хоће да изнедри итекако онечем садржај, закључи и тако ми, нас 2, ногу предногу уз примерену гестикулацију променадом док ето се медиран таласа палме се гранама њишу, шу, а сунце - кугла ужарена се лагацко покушава скрити иза суседног острва гоза те крволочни планктони ту на пљунути, уталасима шћућурени, исчекују слуђене ронијоце да их спопадну леђно, оничем коментаришемо, а свакоби ко нас посматра татране дао се насанкати те поверовати како онечем необично значајном се међусобно надмудрујемо. пасад испаде докраја да ијасе онечем расписах а пожелех оничем давам казујем па се ево питам јелВас задесило обрнуто, кадгод, да онечем почнете састав а он докраја испадне . . . .оничем?2382 Objavio/la светислав стојановић
-
углавном се трудимо да пишемо кад се већ тастатуре фатамо онечем.оничем ретко ко оће да саставља, јер шта ниочем може да се и напише. Ниш' баш, у већини се случајева размишља. међутим у мањини случајева није да немош назрети тему, мислим, тко покуша да и оничем нешто изконбинуе. . . имам једног шетног познаника неког Тресиглавића, пензоса, психијатра, незнатега, са овдашње променаде нуз медитерана, кои редовно предвече луфтира својега канаринца Кљуцка у кавезу подмишком. Обоица смо у прелазним годинама ка ничем па се спонтано набасасмо упролазу. загледамо наиме наше исписнице, додамо им -30 леета па оњима таквим потом коментаришемо онако мушки, прецизније, никако, више је то трућ уз динамично корачање ради периферне циркулацие, јер уоној унутрашњој се већ што се имало забетонирало, тромбови се нагомилали на кривинама капиларним па ајд да то разбијемо, ковелимо углас јер кад којим срећним случајем угледам примера ради новчић, испао не-пажљивом неком, па се алав сагнем да га покупим, потом свитци у очима само шљаште док у ушесима изнутра пуцкета, те на моменат ко лака несвестица оће да ме баци у благонаклоно наручје некој од случајних пролазница, умимоходу, онако безвезе, но неби отом. неко вече сусретох га наново каже да је једва чекао да се наиђемо да ми нешто не баш важно али занимљиво данеповерујем исприповеда, ал ево у моменту заборавио. зна да је била у питању тема о духу људском који тражи начин помоћу којега ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари, јер ако то не учини, јадан, нужно ће заћи у зачарани круг супротности, противуречности и антиномија, које су, даље закључујући, производ језичких замки и замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек покуша да разуме свет окосебе, само кад је таман исконструисао увод у приповетку мени намењену да ми је презентира кад се сретнемо,1 балавац на оној даски за одгуривање ногом у пролазу му указао - матори, шлиц ти је откопчан и док се нагнуо да напипа ципзара уочио је да је у тренерци без шлица наравски, а беспризорни већ отперјао натој летви на точковима или како се већ каже, а реко би му вели да није коректно, но се при-сетио да је и он волео да старе, док је био момчић, има томе, зај ебе блиц шалом, па што неби и њега други, резонује, јер све се у животу плаћа и утом .. заборавио бит приче коју ми је желео саопштити. - штета, вели, није била оничем чија последица свемир у равнотежи одржава,али вределаје, сетићу се други дан, наглашава - ма пусти не оптерећуј се причаћемо онечем другом јер кад год нешто о нечем заборавиш сетићеш се нечега оничем што је вредно претрести а ниси ни мислијо - управу си ти јер из тих напрви поглед ниочем темама још како хоће да изнедри итекако онечем садржај, закључи и тако ми, нас 2, ногу предногу уз примерену гестикулацију променадом док ето се медиран таласа палме се гранама њишу, шу, а сунце - кугла ужарена се лагацко покушава скрити иза суседног острва гоза те крволочни планктони ту на пљунути, уталасима шћућурени, исчекују слуђене ронијоце да их спопадну леђно, оничем коментаришемо, а свакоби ко нас посматра татране дао се насанкати те поверовати како онечем необично значајном се међусобно надмудрујемо. пасад испаде докраја да ијасе онечем расписах а пожелех оничем давам казујем па се ево питам јелВас задесило обрнуто, кадгод, да онечем почнете састав а он докраја испадне . . . .оничем?Sep 26, 2013 2382
-
Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice.Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!?Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe?Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo.Kako smo mi dobra stvorenja... ili?Mi zli???Ma daj...odakle vam ta ideja?! A kad gledamo malo bolje....Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?)Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?2379 Objavio/la Pepe Le Pew
-
By Pepe Le Pew Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice.Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!?Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe?Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo.Kako smo mi dobra stvorenja... ili?Mi zli???Ma daj...odakle vam ta ideja?! A kad gledamo malo bolje....Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?)Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?Sep 13, 2013 2379 -
Umorna sam. Umorna sam od pokušaja da uvek sve razumem,oprostim, prebolim. Umorna sam od toga da sam ja uvek tu za sve, da svima pokušavam pomoći, razumeti, a kada ja trebam nekoga, ili su zauzeti ili se prave da me slušaju. A ustvari su u svom filmu i tu su tek toliko da mogu reći da su bili uz mene. Umorna sam od svih razočarenja. Od sumnje u ljubav i prijateljstvo, od straha da ne ostanem povredjena. Od laži i lažnih obećanja koje svakodnevno čujem. Jednostavno, nekad mi je potrebno samo mir i tišina.2376 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Umorna sam. Umorna sam od pokušaja da uvek sve razumem,oprostim, prebolim. Umorna sam od toga da sam ja uvek tu za sve, da svima pokušavam pomoći, razumeti, a kada ja trebam nekoga, ili su zauzeti ili se prave da me slušaju. A ustvari su u svom filmu i tu su tek toliko da mogu reći da su bili uz mene. Umorna sam od svih razočarenja. Od sumnje u ljubav i prijateljstvo, od straha da ne ostanem povredjena. Od laži i lažnih obećanja koje svakodnevno čujem. Jednostavno, nekad mi je potrebno samo mir i tišina.Jan 14, 2020 2376 -
"Mirišem je kao cvijet: miris čist i drag. I znam da mogu sve u životu, s njom. Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od svijeta, od straha, od ružnih sjećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nježnošću što vri u meni kao vrutak. Ne boj se, kažem. Volim te, kažem. Ko nam šta može, kažem. I osjećam se kao gospodar svijeta."2368 Objavio/la SeRgEj -
-
By SeRgEj - "Mirišem je kao cvijet: miris čist i drag. I znam da mogu sve u životu, s njom. Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od svijeta, od straha, od ružnih sjećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nježnošću što vri u meni kao vrutak. Ne boj se, kažem. Volim te, kažem. Ko nam šta može, kažem. I osjećam se kao gospodar svijeta."Aug 21, 2013 2368 -
Hajde da pričamo o strpljenju.Osećaj kada sediš pored nekoga i ni sam ne znaš kako uspevaš da se suzdržiš da mu ne kažeš šta osećaš… Nije ti dovoljan zagrljaj, voleo bi da traje večno čak i više od toga… Svaka reč koja ima svoju dubinu, karakter koji osvaja…Kažu da ako si strpljiv na kraju ipak dočekaš, ali kad?Uživaš u svakom trenutku, razmišljaš o prolaznosti vremena, razmišljaš o svakoj propuštenoj sekundi, i progoniš sebe kada dođe kraj, zašto nisi nešto uradio. Plašiš se?Prolaze sati, dani, meseci, suzdržavaš se, a znaš da nećeš odustati samo zbog toga što ta osoba nije odustala od tebe.Način na koji te gleda.Način na koji ti govori.Daljina izmedju vačih očiju.Pored nje se osećaš potpuno, navikavaš se. Možeš satima da maštaš o tim dubokim očima. Poštovanje. Satima pričaš i nikada ti nije dosta. Poznaješ taj osećaj? :)Ako ne poznaješ prestani da čitaš, biće ti dosadno. Trudim se da kroz ove reči doživim svet oko sebe nekako duboko. Da, sitnice čine život lepšim, pa tako i osećanja, dešavanja. Strpljenje, bol… Ne bih mogla konkretno da ih definišem, ali idu jedno sa drugim. Zato… Kada dođe taj trenutak, srce te otkuca, ne mari za misli, situacija se preokrene i tek tako ti strpljenje postane senka, koju vučeš ali sa osmehom na licu. Senke koje pričaju priču beskrajnu ali lepu, u kojoj svaka reč, novu nezaboravnu misao ispisuje.‘’Strpljenje je gorko, ali ima slatke plodove.’’, reče Aristotel.Zar nije u pravu?2366 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Hajde da pričamo o strpljenju.Osećaj kada sediš pored nekoga i ni sam ne znaš kako uspevaš da se suzdržiš da mu ne kažeš šta osećaš… Nije ti dovoljan zagrljaj, voleo bi da traje večno čak i više od toga… Svaka reč koja ima svoju dubinu, karakter koji osvaja…Kažu da ako si strpljiv na kraju ipak dočekaš, ali kad?Uživaš u svakom trenutku, razmišljaš o prolaznosti vremena, razmišljaš o svakoj propuštenoj sekundi, i progoniš sebe kada dođe kraj, zašto nisi nešto uradio. Plašiš se?Prolaze sati, dani, meseci, suzdržavaš se, a znaš da nećeš odustati samo zbog toga što ta osoba nije odustala od tebe.Način na koji te gleda.Način na koji ti govori.Daljina izmedju vačih očiju.Pored nje se osećaš potpuno, navikavaš se. Možeš satima da maštaš o tim dubokim očima. Poštovanje. Satima pričaš i nikada ti nije dosta. Poznaješ taj osećaj? :)Ako ne poznaješ prestani da čitaš, biće ti dosadno. Trudim se da kroz ove reči doživim svet oko sebe nekako duboko. Da, sitnice čine život lepšim, pa tako i osećanja, dešavanja. Strpljenje, bol… Ne bih mogla konkretno da ih definišem, ali idu jedno sa drugim. Zato… Kada dođe taj trenutak, srce te otkuca, ne mari za misli, situacija se preokrene i tek tako ti strpljenje postane senka, koju vučeš ali sa osmehom na licu. Senke koje pričaju priču beskrajnu ali lepu, u kojoj svaka reč, novu nezaboravnu misao ispisuje.‘’Strpljenje je gorko, ali ima slatke plodove.’’, reče Aristotel.Zar nije u pravu?Jul 20, 2013 2366 -
Umetnik bugarskog porekla Hristo Vladimirov Javačev (81) kreirao je pravu turističku senzaciju na jezeru Izeo na severu Italije. Ova nesvakidašnja umetnička instalacija nazvana "Plutajući dokovi" je tokom prvih dana privlačila i do 200.000 posetilaca dnevno, što je čak 100 puta više od broja stanovnika u mestu Sulcano gde se instalacija nalazi. Sto hiljada kvadratnih metara blistavo žute tkanine prekrilo je i povezalo u jednu celinu ulice gradića i pontonsku stazu napravljenu od 220.000 čvrsto povezanih polietilenskih kocki. Staza se proteže ukupno 5,5 kilometara kroz gradić i preko površine jezera Izeo i na taj način je povezala Sulcano sa obližnjim ostrvom San Paolo. Stanovnici i turisti dobili su priliku da prošetaju preko površine vode i oko ostrvceta, do kojeg je inače moguće doći samo brodićem. Originalna ideja za plutajuću stazu nastala je pre gotovo 50 godina. Javačev je prvobitno želeo da je postavi u delti Rio de la Plata u Argentini, međutim nije dobio dozvolu lokalnih vlasti. Zatim je projekat 1995. godine adaptiran za Tokijski zaliv, ali ni tamo umetnost nije uspela da savlada birokratske prepreke. Iako je bilo predviđeno da "Plutajući dokovi" budu otvoreni 24 časa dnevno, zbog neočekivanog broja posetilaca instalacija je nekim danima zatvarana tokom noći zbog održavanja. Ceo projekat finansiran je od prodaje umetničkih dela Javačeva, a nakon 3. jula do kada će trajati izložba, "Plutajući dokovi" biće rasklopljeni i u potpunosti reciklirani. Save2358 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Umetnik bugarskog porekla Hristo Vladimirov Javačev (81) kreirao je pravu turističku senzaciju na jezeru Izeo na severu Italije. Ova nesvakidašnja umetnička instalacija nazvana "Plutajući dokovi" je tokom prvih dana privlačila i do 200.000 posetilaca dnevno, što je čak 100 puta više od broja stanovnika u mestu Sulcano gde se instalacija nalazi. Sto hiljada kvadratnih metara blistavo žute tkanine prekrilo je i povezalo u jednu celinu ulice gradića i pontonsku stazu napravljenu od 220.000 čvrsto povezanih polietilenskih kocki. Staza se proteže ukupno 5,5 kilometara kroz gradić i preko površine jezera Izeo i na taj način je povezala Sulcano sa obližnjim ostrvom San Paolo. Stanovnici i turisti dobili su priliku da prošetaju preko površine vode i oko ostrvceta, do kojeg je inače moguće doći samo brodićem. Originalna ideja za plutajuću stazu nastala je pre gotovo 50 godina. Javačev je prvobitno želeo da je postavi u delti Rio de la Plata u Argentini, međutim nije dobio dozvolu lokalnih vlasti. Zatim je projekat 1995. godine adaptiran za Tokijski zaliv, ali ni tamo umetnost nije uspela da savlada birokratske prepreke. Iako je bilo predviđeno da "Plutajući dokovi" budu otvoreni 24 časa dnevno, zbog neočekivanog broja posetilaca instalacija je nekim danima zatvarana tokom noći zbog održavanja. Ceo projekat finansiran je od prodaje umetničkih dela Javačeva, a nakon 3. jula do kada će trajati izložba, "Plutajući dokovi" biće rasklopljeni i u potpunosti reciklirani. SaveMar 10, 2017 2358 -
Žena mi je u Banji. Naravno da mi nedostaje. Pišem joj redovno. Kao dokaz prilažem svoje poslednje pismo. Ljubavi moja, hvala ti za tvoje divno pismo. Naravno da je kod kuće sve u redu. Ne brini ništa. I sam se čudim kako mi polazi od ruke, sve bolje i bolje ovo kuvanje. Juče sam pekao krompir. Odem u radnju da kupim hleb i kad se vratih emajl na dnu šerpe izgoreo. Nisam imao pojma da je tako slabo napravljena. Ne brini, dim sam izluftirao, samo nam je mačka crna kao gavran. Moraš mi dojaviti koliko dugo se kuvaju jaja.Nećeš verovati ali posle 2 sata kuvanja, još uvek nisu bila meka! Da, i javi mi da li se mleko koje je zagorelo može još koristiti? Ili da ga sačuvam dok ti dodješ? Jel se tebi nekad desilo da ti prljavi sudovi proizvedu budj? Ne mogu da verujem da se to desilo za tako kratko vreme tvoga odsustva.Tek su prosle dve nedelje.U četvrtak sam zaboravio da zaključam stan.Mora da je neko bio u njemu, jer nedostaju neke vredne stvari.Ali novac nije izvor sreće,kao što ti uvek kažeš.Vidim da je i orman za odelo prazan ali sigurno nije mnogo bilo u njemu, jer ti uvek kažeš da nemaš ništa da obučeš. Juče odem da nahranim zečeve i padne mi sveća u spavaćoj sobi.Kako brzo izgore krevet i pola tvog persijskog tepiha...Nema veze spavam na kauču, a tepih je ionako antika, kako ti kažeš. E još da ti kažem da komšinica Mileva ne priča sa mnom, jer sam najzad smogao hrabrosti da joj kažem kao sto si toliko puta rekla da treba, da ti je dosadilo kako ona uvek u vreme ručka kuca na vrata i ne možemo da ručamo na miru od njenog mljackanja.Mislim da me nije udarila samo zato što sam veći od nje ali rekoh ti da znaš da je se čuvaš kad dodješ. Samo se ti srce moje na miru i bez brige banjaj. Ljubi te tvoj Zmu p.s vidim ovde je kulinarska sekcija dosta jaka ali sve to komplikovano za mene .Pa ako slučajno kuvarice pročitaju ovo ja bih neki savet za prostiji recept.Probao sam na netu ali odem na neku čini mi se bugarsku stranicu i naidjem na recepte za ovo: Паламуд на фурна и Багети - Вероника! Сандвич с курицей и домашним майонезом2357 Objavio/la Zelimir Belogrlic
-
Žena mi je u Banji. Naravno da mi nedostaje. Pišem joj redovno. Kao dokaz prilažem svoje poslednje pismo. Ljubavi moja, hvala ti za tvoje divno pismo. Naravno da je kod kuće sve u redu. Ne brini ništa. I sam se čudim kako mi polazi od ruke, sve bolje i bolje ovo kuvanje. Juče sam pekao krompir. Odem u radnju da kupim hleb i kad se vratih emajl na dnu šerpe izgoreo. Nisam imao pojma da je tako slabo napravljena. Ne brini, dim sam izluftirao, samo nam je mačka crna kao gavran. Moraš mi dojaviti koliko dugo se kuvaju jaja.Nećeš verovati ali posle 2 sata kuvanja, još uvek nisu bila meka! Da, i javi mi da li se mleko koje je zagorelo može još koristiti? Ili da ga sačuvam dok ti dodješ? Jel se tebi nekad desilo da ti prljavi sudovi proizvedu budj? Ne mogu da verujem da se to desilo za tako kratko vreme tvoga odsustva.Tek su prosle dve nedelje.U četvrtak sam zaboravio da zaključam stan.Mora da je neko bio u njemu, jer nedostaju neke vredne stvari.Ali novac nije izvor sreće,kao što ti uvek kažeš.Vidim da je i orman za odelo prazan ali sigurno nije mnogo bilo u njemu, jer ti uvek kažeš da nemaš ništa da obučeš. Juče odem da nahranim zečeve i padne mi sveća u spavaćoj sobi.Kako brzo izgore krevet i pola tvog persijskog tepiha...Nema veze spavam na kauču, a tepih je ionako antika, kako ti kažeš. E još da ti kažem da komšinica Mileva ne priča sa mnom, jer sam najzad smogao hrabrosti da joj kažem kao sto si toliko puta rekla da treba, da ti je dosadilo kako ona uvek u vreme ručka kuca na vrata i ne možemo da ručamo na miru od njenog mljackanja.Mislim da me nije udarila samo zato što sam veći od nje ali rekoh ti da znaš da je se čuvaš kad dodješ. Samo se ti srce moje na miru i bez brige banjaj. Ljubi te tvoj Zmu p.s vidim ovde je kulinarska sekcija dosta jaka ali sve to komplikovano za mene .Pa ako slučajno kuvarice pročitaju ovo ja bih neki savet za prostiji recept.Probao sam na netu ali odem na neku čini mi se bugarsku stranicu i naidjem na recepte za ovo: Паламуд на фурна и Багети - Вероника! Сандвич с курицей и домашним майонезомOct 04, 2013 2357
-
"Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću."2349 Objavio/la SeRgEj -
-
By SeRgEj - "Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću."Oct 04, 2013 2349
-
''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu. Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije. Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas... Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango... Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''2344 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu. Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije. Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas... Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango... Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''Sep 30, 2019 2344
